Nas intervju: dr Zivorad Malicevic

Pomiriti se, ne i zaboraviti

Pukovnik naucni saradnik dr sc. med. Zivorad M. Malicevic rodjen je 09.09.1952. godine u Celincu. Osnovnu skolu i gimnaziju zavrsio je u Beogradu, gde je 1971. godine upisao Medicinski fakultet i diplomirao 1976. godine. (Medicinske studije zavrsio je sa prosecnom ocenom 8.97.) Po obavljenom lekarskom stazu i odsluzenju vojnog roka pocetkom 1979. godine stupio je u aktivnu vojnu sluzbu u Garnizonu Sombor. U toku sluzbovanja u Somboru obavljao je duznosti upravnika Garnizonske ambulante - Sombor i nacelnika sluzbe lecenja. Specijalizaciju iz patoloske fiziologije, koja je ekvivalent klinicke fiziologije, zapoceo je 1986. i uspesno zavrsio 1989. godine u Vojnomedicinskoj akademiji u Beogradu. Po sticanju specijalistickog zvanja ostaje na Institutu za medicinska istrazivanja VMA gde nastavlja da se bavi naucno-istrazivackim radom. Doktorsku disertaciju je odbranio juna 1993. godine. Spajajuci eksperimentalni i klinicki rad tokom 1995. godine dr Zivorad Malicevic je zavrsio uzu specijalizaciju iz klinicke neurofiziologije. Tako se uz svoj primarni naucnoistrazivacki rad sa uspehom ogleda i u klinickoj praksi.

Februara 1996. godine dr Zivorad Malicevic je izabran u zvanje naucnog saradnika i postao clan Nucno-nastavnog veca VMA gde je i clan veca za poslediplomsku nastavu. Trenutno obavlja duznost nacelnika Odeljenja za eksperimentalnu i klinicku fiziologiju Instituta za medicinska istrazivanja VMA. U sastavu odeljenja se nalaze dva tima naucnih istrazivaca, kojima dr Zivorad Malicevic rukovodi. Uz rukovodecu funkciju dosta je angazovan na izvodjenju poslediplomske specijalisticke nastave i kao mentor i ko-mentor ucestvuje u izradi magisterijuma i doktorata. NJegov smisao da uspesno spaja klinicku praksu i rad iz oblasti fundamentalnih istrazivanja i smisao da organizuje i izvodi nastavu nisu ostali nezapazeni. Kolege su ga 1997. godine izabrale za sefa Katedre klinicke fiziologije i imunologije.

U periodu 1986-2000. godine dr Zivorad je ucestvovao sa preko 70 radova iz oblasti ekperimentalne i klinicke neurofiziologije, biohemije i primenjene fiziologije na preko trideset domacih i inostranih kongresa i simpozijuma. Uz naucno-istrazivacki rad i nastavnu delatnost uspesno se bavi publicistickim radom. Kao autor i koautor objavio je 4 knjige, nekoliko monografija, preko 10 poglavlja u knjigama i oko 50 naucnih radova i clanaka najvecim delom u internacionalnim casopisima sa recenzijom.

Tacno je da me vecina gradjana Celinca ne poznaje. Ja sam clan porodice Malicevic koja nije mnogobrojna, ali smatram da ima zapazeno mesto u novijoj istoriji Celinca. Ja sam mladji sin Milana Malicevica, a on je covek koga je svaki stariji Celincanin poznavao ili je bar cuo za njega. Sa druge strane moga strica Bogdana sasvim sigurno svaki Celincanin poznaje. Ja vec dugi niz godina zivim i radim u Beogradu, gde sam se za stalno nastanio posle sluzbovanja u Somboru. Oficir sam VJ i radim u Vojnomedicinskoj akdemiji u Institutu za medicinska istrazivanja gde se bavim i rukovodim naucno istrazivackim radom. Ozenjen sam. Supruga mi je lekar i imamo tri kcerke, od kojih dve uspesno studiraju, a treca je srednjoskolac.

Kao rukovodilac ja sam ukljucen u svaku poru aktivnosti moga instituta, a Institut za medicinska istrazivanja VMA je naucna ustanova u kojoj se realizuju usmerena istrazivanja koja su od interesa za oruzane snage. U njemu rade patofiziolozi, klinicki fiziolozi, imunolozi, biohemicari i farmakolozi, molekularni biolozi, veterinari, matematicar-statisticar, medicinski, hemijski, laboratorijski i veterinarski tehnicari. Svakodnevna radna aktivnost ovako raznovrsnog sastava usmerena je ka najspecificnijoj ljudskoj delatnosti, naucno-istrazivackom radu. Uz usmerena istrazivanja stecena saznanja kad god je to moguce primenjuju se u svakodnevnom klinickom radu. Neophodnost multidisciplinarnog pristupa u resavanju slozenih interakcija u organizmu ukazuje da je tekuca komunikacija izmedju naucnika, klinicara, klinickih i laboratorijskih istrazivaca od najveceg znacaja. Pri tome saradjuje sa istrazivacima iz drugih slicnih, institucija u zemlji i svetu, a na prvom mestu ostvaruje veliku i obimnu saradnju sa gotovo svim Klinikama i Institutima u svojoj maticnoj kuci, Vojnomedicinskoj akademiji.

Posao naucnika istrazivaca je uzbudljiv i lep, ali trazi celog coveka. Posao istrazivaca ne nudi blagodeti potrosackog drustva, ali trazi mukotrpno traganje za delicima nekoga mozaika u cijoj lepoti retki uzivaju. Zato se u Institutu borimo i zalazemo da nam se pridruze oni koji imaju znanje, samodisciplinu, motivaciju, ostroumnost, casnost, imaginaciju, instinkt da izaberu ono sto je pravo i bitno, koji su kolegijalni i cije je misljenje spremno na promene. U uslovima blokade i teske ekonomske krize vodili smo i vodimo bitku da se sacuva naucni kadar od osipanja. Mnoge okolnosti nam nisu bile naklonjene i neke nase kolege su otisle na rad van zemlje. Ostale su praznine koje popunjavaju mladji, ali ponosni smo jer nas te kolege dostojno reprezentuju u svojim novim sredinama.

.

Meni je sudbina dodelila da mi otac bude terenski radnik i nasuprot mnogih drugih on je smatrao da porodica mora biti sa njim. Majka je postovala njegovu volju i mi smo svi bili terenci. Gde je god otac radio u nasoj zemlji i mi smo bili sa njim. Tako sam u trecoj godini zivota napustio Celinac. Zbog toga sam osnovnu skolu zavrsio u pet razlicitih osnovnih skola, a kako sam navikao da lako menjam sredine promenio sam i dve gimnazije doduse u Beogradu. Meni je tesko reci da se osecam Celincaninom, ali verovali ili ne ja se ne osecam mnogo ni Beogradjaninom gde zivim vec trideset godina. Tokom tih ranih godina seljakanja iz mesta u mesto moj duh je veoma brzo usvajao lokalne manire jer je to ocigledno bio mehanizam odbrane. Ja sam svesno ili nesvesno iz svake sredine uzimao ono sto ljudskoj dusi godi, a odbacivao ono sto joj smeta i sto je zulja. Ja se zato u svakoj sredini bez obzira na lokalizme osecam kosmopolitski. Malo je mozda paradoksalno, ali mi se cini da mi je nacin zivota u Somboru najvise odgovarao. Tamo su me naucili da je suludi tempo zivota koji se namece u velegradu civilizacijska greska i na tome sam im neobicno zahvalan.

Bez obzira na ovakvu zivotnu putanju ja nikada nisam kidao niti koje me vezu sa Celincom. Do pocetka izbijanja gradjanskog rata u Bosni ja sam svake godine dolazio u Celinac i Banja Luku gde je i danas sva moja bliza i dalja rodbina. Zavrsetkom rata ponovo dolazim. Celinac u meni uvek budi neko lepo osecanje pripadanja, a i neke nostalgije koju ne mogu dobro da opisem. Mnogo puta u raznim situacijama su me pitali, a i dalje pitaju gde ste rodjeni? Moj odgovor je uvek bio isti: u Celincu. Ukoloko bi usledila reakcija koja nagovestava podpitanje gde je to, ja dodajem kod Banja Luke.

Tesko mi je reci da sam ga posmatrao sa strane. Ja sam ga zbog vise razloga i suvise licno dozivljavao. Moja supruga je poreklom sa Banije i to je uslovilo da sam se ja sa posledicama rata sudario dok on jos u Bosni nije ni poceo. Tako se ceo rat na prostoru bivse Jugoslavije u mojoj kuci izuzetno bolno reflektovao. Najpre smo morali da zbrinjavamo izbegle sa Banije i da brinemo sta je sa onima koji su se tamo borili. U medjuvremenu je rat buknuo u Bosni. Onda je na red dosla moja rodbina i briga oko njih, pa opet Banija i sve tako dok se taj nesrecni rat nije zavrsio. S obzirom da radim u VMA gde je leceno vise hiljada ranjenika, a vecina je bila iz Bosne ja sam u tom ratu i te kako ucestvovao, ali sa one druge strane.

Moj istrazivacki rad nije direktno povezan sa lecenjem. Razmisljajuci kako da kao neurofiziolog pomognem ljudima, u toku rata sam zavrsio subspecijalizaciju iz klinicke neurofiziologije i poceo da radim na dijagnostici neuromisicnih i drugih neuroloskih povreda te sam se na taj nacin ukljucio u neposredno zbrinjavanje ranjenih i povredjenih. Sa druge strane medju ranjenim koji su pristizali na VMA i druge medicinske ustanove u Beogradu bilo je i mojih rodjaka, prijatelja i prijatelja mojih prijatelja. Valjalo je svima pomoci jer su svi pomoc trebali. Sto se tice strucne i profesionalne pomoci, ona je bila na najvisem mogucem nivou, ali vi znate kakav je mentalitet naseg naroda. Nista ne moze biti tako dobro kao kada se urgira. Dobre dve ratne godine vrlo malo sam radio nesto od istrazivanja. Obilazio sam ranjene, pregledao, objasnjavao, savetovao, tesio, ne samo njih vec i njihove najblize. Bilo je toliko toga da sada kada pokusam da se setim nekih detalja i ljudi primecujem da sam puno zaboravio. Valjda se mozak zaboravom brani od onoga sto mu je tesko i neprijatno. Tako sam ja ucestvovao u ratu sa one druge strane, humane ljudske.

Rat je u Bosni zavrsen Dejtonskim sporazumom, ali nazalost rat u bivsoj Jugoslaviji i dalje traje. Kad ovo kazem mislim na cinjenicu da trenutno u Srbiji na Kosovu ljudi i dalje ginu, progone se i unistavaju sto znaci da rat i nije zavrsen. Stoga je tesko napraviti neku vremensku distancu i jasnije se odrediti prema ratu u bivsoj Jugoslaviji. Jednostavno cini mi se da moja generacija nece ni dobiti tu vremensku distancu, ali bez obzira na to imam neko svoje misljenje. Rat u bivsoj Jugoslaviji je posledica izrazite nezrelosti i nesposobnosti vladajucih garnitura na svim nivoima vlasti ondasnje Jugoslavije da shvate promene koje su se dogadjale u svetu i Evropi i da im se na adekvatan nacin prilagode. Prilagodjavanje je podrazumevalo sveobuhvatne promene kako u privrednoj tako i u drustvenoj sferi. Umesto odlaska sa vlasti onih koji za to nisu bili sposobni, a oni su bili u vecini, izabrali su pogubnu varijantu. Orkestrirani tudjim interesima, a zarad ocuvanja vlastitih pozicija, upustili su se u jalova medjusobna prepucavanja optuzujuci uvek iznova druge zbog vlastite nesposobnosti. Umesto promena, dogovora i saradnje svesno su uskovitlani nesporazumi zajednickog zivota, uspaljene su najnize strasti, mrznja je uzdignuta do nivoa vrline i na kraju je zapoceo krvavi pir. Epilog je poznat. Oni koji su izazvali raspad Jugoslavije ispunili su samo donekle svoje strateske ciljeve. Kazem donekle, jer da su ih ispunili u potpunosti, rat bi stvarno bio zavrsen. Neki su u tom krvavom bescascu i profitirali, ali svi narodi bivse Jugoslavije su veliki gubitnici. Mislim da smo svi mi iz te Jugoslavije, bez obzira ko gde pripada, kao ljudi izgubili na vlastitom dostojanstvu.

Problem nije u sagledavanju, problem je u iskonskom prihvatanju krivice za ucinjeno. Niko od onih koji su gurnuli narod da proliva tudju i vlastitu krv ocigledno ne oseca iskrenu krivicu, vec se ona kao kukavicije jaje potura drugima. Izlaz je u pomirenju koje podrazumeva medjusobnu koegzistenciju tj. zajednicko zivljenje, ali da nije zasnovano na zaboravu. Moramo se boriti za takvu koegzistenciju u kojoj se niko nece osecati ugrozenim i prevarenim. Takav princip zivljenja treba negovati ne samo medju razlicitim narodima vec i unutar samih naroda.

Tvrdoglava nastojanja da se umanji sopstvena krivica nikuda ne vode. Cinjenica je da niko ne moze ziveti sam ako zeli bolju buducnost sebi, svojoj deci i svome narodu. Bez obzira na antagonizme, sukobe i naizgled nepremostive razlike savremeni svet se integrise. Dokle god u narodima bivse Jugoslavije od strane onih koji ga vode ne osnazi svest o potrebi iskrenog medjusobnog pomirenja, bicemo i dalje osudjeni na izolaciju od svetskih i evropskih civilizacijskih tokova.

Ja sam svestan da su na prostorima bivse Jugoslavije trenutne podele i nepoverenja velika kao Kineski zid, ali postoje i oni koji vide i preko toga zida. Tacno je da ovakvi stavovi u ovome momentu mozda zvuce utopijski, ali oni nisu iracionalni i ne predstavljaju nesto nemoguce. Oni su neminovnost kojoj treba svi da tezimo ukoliko zelimo da ljudi na ovim prostorima ponovo budu ljudi.

Moram biti potpuno iskren pa konstatovati da kada je u pitanju srpski narod, put do takve buducnosti je veoma tezak i mukotrpan. Mada nisam istoricar, da bih obrazlozio ovakav stav moram se osvrnuti na nasu noviju istoriju. Skoro ceo dvadeseti vek Srbi su se prepustali idejama drugih naroda kako onih u najblizem okruzenju tako i onih drugih evropskih. Svesno ili nesvesno tudje ideje su nam bile vodilje, a mi smo ih prihvatali kao svoje. Nismo shvatali da drugi preko njih ostvaruju vlastite ciljeve na stetu nasih interesa. Za tako nepromisljenu nacionalnu politiku platili smo strasnu cenu. Iz svakog rata smo izlazili slabiji i slabiji, oprastajuci uvek i iznova onima koji su nas varvarski istrebljivali i jos pogubnije po nas tim istim smo posle svakoga rata u ime nekog mira dozvoljavali da nas pripremaju za narednu klanicu. Radeci tako svaka poratna vlast je nasu inteligenciju koja je spoznavala pravu istinu progonila i zatirala. Ispostavilo se da nama casna i postena inteligencija nije ni potrebna, vec samo ona udvoricka koja je sluzila vlasti. Sada kada smo na prekretnici uprvo nam ta postena inteligencija koja je u sluzbi intersa vlastitog naroda nedostaje. Ona je motor koji svaku naciju vodi ka prosperitetu i napretku. Zato sam rekao da srpskom narodu sledi tezak i mukotrpan put ka boljoj buducnosti. Moramo se na brzinu prestrojavati traziti i birati one medju nama koji poseduju kvalitete postene inteligencije. Pri tome ne smemo odbaciti sve one koji su navodno bili na drugoj strani. NJihove intelektualne potencijale cesto samo treba preusmeriti na dobrobit celog naroda. Moramo brzo delovati i bespogovorno se ukljucivati u kooperativne odnose sa drugima, ali ne po svaku cenu vec na principima koje sam vec pomenuo. Nema zaborava i niko se ne sme osecati ugrozenim i prevarenim. Ovo utoliko pre jer je Srba sve manje i manje i vise nemamo prava ni na kakve medjusobne deobe.

Mladosti je nestrpljenje gotovo zastitni znak, ali ona je uvek bila izvor bunta i stremljenja ka promenama. Sudbina mladih ali i srednje generacije neraskidivo je vezana se krizom u bivsoj Jugoslaviji.

Paznja drustva i mladih generacija je usmerena ka glamuroznim novokomponovanim bogatasima koji su do svoga polozaja dosli na sve druge nacine, ali retko postenim putem. Razuman covek ce se truditi da pruzi objasnjenje za ove paradoksalne, ali na nesrecu i masovne pojave u drustvu. Nazalost, u vecini slucajeva mladi ne dobijaju nikakva objasnjenja, jer njihovi vaspitaci i sami ne nalaze snage da se izbore sa nedacama tuzne svakodnevice. Situacija se po mlade jos vise pogorsava jer joj trenutne privredno ekonomske prilike nikako ne idu na ruku.

Resavajuci licne konflikte mnogi se krecu stranputicom. To se najbolje ocituje porastom pokazatelja tzv. drustvenih bolesti kao sto su: aloholizam, narkomanija, maloletna delikvencija, kriminal i prostitucija. Ispitivanja pokazuju ogromno narastanje broja ovih drustvenih oboljenja. U bivsoj Jugoslaviji i sadasnjim drzavama nikada niste mogli dobiti precizan broj o prosecnoj kolicini alkohola koja se pije u toku godine po glavi stanovnika, a broj narkomana se uvek samo procenjivao. Cinilo se da prostitucije nema, maloletnicki i svaki drugi kriminal je bio u porastu, a birala se i danas se bira varijanta da se o tome tu i tamo prica i diskutuje, a da nigde nije povedena niti jedna ozbiljna sira drustvena akcija suzbijanja ovih pogubnih pojava. Raspitajte se samo o procentu razvedenih brakova danas i pre 20-30 godina. Gotovo svaki drugi brak se razvodi, porodica kao osnovna celija drustva je izuzetno ugrozena. U takvim uslovima deca su cesto prepustena sama sebi. A drustvo niti ima novca niti kadrova da se uhvati u ozbiljan kostac sa problemom mladih.

Sastavni deo nasega folklora kod javnih radnika (politicari, umetnici, glumci, pevaci, univerzitetski profesori, pa cak i sportisti....) cini cigareta, lula i casica. Pojava neke poznate licnost prosto je nezamisliva bez oreola od duvanskog dima stoga ne cudi da u nizim i neobrazovanijim slojevima drustava vlada misljenje da muskarac i nije musko ako ne pije i ne pusi, a zene bez cigarete se osecaju kao manje vredne i manje emancipovane. Posledica stvaranja takve slike vrednosti je porazavajuca cinjenica da je kod nas vise od polovine dece skolskog uzrasta propusilo, a broj onih koji su vec dokazivali svoju zrelost preko pica niko i ne utvrdjuje. Sve ovo ukazuje da drustvo nema snage nesto da preduzme, ono je jednostavno u nekoj vrsti paralize.

Lose, veoma lose i ne samo na nju vec na celokupan narod. Mi imamo veoma malo pravih pokazatelja o telesnom i dusevnom zdravstvenom stanju nase omladine. Niko se tim ozbiljno ne bavi.

Smatram da i danas vecina mladih ima neadekvatnu i nedovoljnu ishranu i da slabo upraznjava fizicku aktivnost. Uz ovo kod nase omladine vec odavno je preovladao stav da se zivi nocu a odmara danju. Normalni dnevno-nocni ritam koji coveka prati tokom evolucije kod nas je napusten. Mladi krecu u provod iza 23 casa, a cesto i iza ponoci. Roditelji u to doba spavaju jer valja se odmoriti da bi se moglo raditi za decu koja ce u cik zore doci kuci na zasluzen pocinak. Drzava nista ne preduzima vec favorizuje malu privredu u smislu otvaranja kafica kojima se dozvoljava da rade tokom cele noci. Pogledajte i prebrojte koliko ima kafica u Celincu. Razmislja li iko cemu to sluzi. Moze li se ograniciti radno vreme? Svakako da moze, ali u tom slucaju ako mladi budu nocu spavali, ujutru ce se probuditi pa onako odmorni pomisliti da valja nesto raditi i tu bi mogli nastati problemi jer posla nema. Tada mogu poceti da se postavljaju neugodna pitanja na koja deci prvo moraju da odgovore roditelji, a onda drzava mora da odgovara i deci i roditeljima. Koliko je roditeljima neugodno ilustruje primer iz Beograda. Povela se diskusija da se ogranici rad kafica i skoro vecina roditelja je smatrala da to ne treba ciniti!? Problem je u nedostatku posla. Da bi se nesto radilo valja investirati kako u kadrove tako i u materijalna sredstva, a za to nema novca ili su neki drugi razlozi u pitanju. Volio bih da se varam, ali se drzavi tj. drustvu ocigledno vise isplati da na odredjen nacin osamucuje mlade i to vec poprilicno traje. Kada se ti mladi jednog dana trgnu iz letargije shvatice da nisu mladi da su vec srednja generacija i moci ce samo gorko sebi da prebacuju da su negde izgubili najbolje godine zivota.

U razvijenom svetu se pomno izucava dnevo-nocni ritam i cini se da saglasno tim saznanjima drzave preduzimaju izvesne mere (ogranicavaju radno vreme diskoteka, kafica, barova, skracuju TV program drzavnih televizija). Kod nas to niti ko ispituje niti mari. Bojim se da cemo se jednog dana gorko kajati jer narusavanje prirodnog ritma nece proci bez posledica narocito po dusevno zdravlje ljudi.

Mislim da sam ovakav nacin iznosenja pogleda na nasu stvarnost izabrao kao jedino opravdan s obzirom na tesku situaciju u kojoj se nalazi srpski narod. Ne vidim nikakvu znacajnu razliku izmedju Republike Srpske i Srbije niti bilo koje novonastale drzave. Ja sam kao covek koji je mnogo godina radio neposredno sa mladima navikao da ih pazljivo slusam i razumevam. Danas kao naucnik na isti nacin, pazljivo i analiticno, posmatram pojave bilo da ih pratim u tisini moje laboratorije, ili da posmatram sta se dogadja u drustvu. Kao roditelj izuzetno sam zainteresovan da mojoj deci, a i svoj drugoj deci pruzimo sto bolju sansu da nas jednoga dana zamene i da budu bolji od nas. Smatrao bih krajnje licemernim i nemoralnim da ne iznesem zapazanja koja jesu negativna, ali im je namera casna, a moja je zelja da potaknu mlade i sve druge da pokusaju nesto da promene, ali nabolje.

Hvala i Vama, i to bi me zaista obradovalo bas kao sto me je obradovala vest da je i Celinac dobio ovako lepe novine. Zelim Vam puno uspeha.