wireless- forumi- chat - mali oglasi - e-adresar- kontakt26. 10. 2014
Celinac grb - Celinac coat of arms
   
 

 

Naš intervju: NikolaPejaković, pozorišni režiser

Obraz je mnogima u novčaniku

 

Kad sam bio mlađi mislio sam da je dobrobaviti se raznim stvarima, da je to neka vrijednost sama po sebi, ali sgodinama shvatam da mi ta moja razuđenost smeta. Možda bi to u dobaRenesanse i funkcionisalo… Istina je da u ovom našem vremenu ljudi žele da vasutjeraju u neke torove, da se bavite samo jednim poslom, ne bi li vas lakšeshvatili, klasifikovali, kontrolisali, ali, s druge strane, svaki ozbiljanposao zahtijeva puno radno vrijeme, čitavog čovjeka i tek tad serađa ozbiljnost i majstorstvo. Tako da sam pomalorazočaran što nisam ostao u jednom fahu. Možda bi u tom slučaju ostaosmireniji i ne bih plivao u ovom mom kreativnom haosu. Da sam ja neki vrijedani radan čovjek, da znam da se organizujem, možda bih u toku dana i mogaoda radim više različitih poslova. Ali, kako to nije slučaj, činimi se da mi ne polazi baš za rukom da sve te stvari kojima se bavim radimpodjednako dobro – kaže u intervju za “Glas Srpske” i “Čelinačkenovine” Nikola Pejaković, glumac, režiser, scenarista, muzičar.

Rođen je u Banjoj Luci 1966. godine gdje jezavršio Gimnaziju, Likovni smjer i odakle se otisnuo u Beograd.

            - Jeste li se konačno opredijelili na koju ćete stranu?

            - Mislim da se nećuni opredijeliti. Kad budem morao reći nekome čime sam se u životuzapravo bavio moraću pronaći neko zanimanje koje sve ovo objedinjuje.Zaista ne mogu da se odlučim. Razne stvari sam radio u životu ali jošuvijek je u mojoj glavi veliki haos i nisam baš siguran kuda idem i na štaće sve ovo da izađe. Nemam precizan stav o sebi i o svom životu.

            - Ipak, svagdje ste primijećeni, pronašli ste u svemu tome sebe.

            - Dosta stvari sam radio ada se i ne zna da tu ima mene. Recimo, bilo je slučajeva da režiram predstavu,a da me i ne pomenu u afiši.

            -Jeste li više glumac ili režiser?

            - Glumac nisam, to je sigurno. Ja sebe i ne doživljavam kao glumca. Znam da prepoznamtalentovane i dobre glumce, i sasvim sigurno znam da to janisam. Ja sam naturščik koji se u određenojsituaciji zna da snađe i da bude malo, ili malo više simpatičan, aligluma je jedan ozbiljan posao koji zahtijeva čitavog čovjeka,predanost poslu, zahtijeva jedan drugi odnos... Ja naovo gledam kao na jedan eksperiment. Pozovu me prijatelji, jaodem tamo, stanem ispred kamere, ozbiljno ili manje ozbiljno, kreveljim se ilise poigram sa nekim svojim idejama, ali to je samo za taj dan. Ne idemkući kao glumac, ne ustajem ujutru kao glumac, ne gledam svijet tim naočalima.

Ja sam reditelj. Svaki čovjekje u životu inače reditelj, odnosno, neka vrsta organizatora.Prosto, princip na kojem funkcioniše život, vrločesto se poklapa sa rediteljskim zanatom. Neophodno je da zna kako daorganizuje ljude, stvari, emocije, postupke, ideje, ciljeve, da ih stavi ujedan odnos i time pokaže šta misli i šta želi. I kad praviš predstavu ili film, zadatak je isti kao i u životu. Tako je, često,film isitnitiji, veći od života. U stvari, boljeje i dinamičnije organizovan.

            -Uprkos tom vašem doživljaju, vaša pojava na filmu kaoglumca je vrlo efektna.

            - Zato što jatime nisam opterećen. Ne interesuje me kuda ćeići moja glumačka karijera. Zato sam u kadru mnogo opušteniji, mnogosmjelije istražujem, a mnogo manje mislim na to kakavću biti a to ljudima djeluje svježe, neočekivano i zanimljivo jer nemislim na to da će me neki kritičar oplesti, reći da sam glup,nezreo, netalentovan. To me me uopšte ne interesuje jer mojakarijera glumca ne postoji. A to što me ljudi upravo vide kao glumca,prepoznaju kao glumca, poštuju kao glumca, to je paradoks ove moje situacije.

            -Uprkos svemu čak i filmski kritičari kada nabrajaju veličine nekog filmskog ostvarenjauvijek tu pomenu i vaše ime.

            - To i jeste veliki problem. Možda nije problem nego fakat, a problem moženastati ako ja počnem, ne daj Bože,  o sebi da razmišljam kao o velikomglumcu… zato što znam da sam ja pozorišni režiser. Jedna odprednosti mog zanata je da prepoznam glumca i na osnovu tog znanja, ja dobroznam da nisam glumac.

            - Da livas sve te pozitivne kritike i dobar prijem publike obavezuje da budete iglumac?

            - Naravno. Svaka pozitivnariječ upućena od nekoga na čovjeka dobro djeluje. Ja volim daglumim. Da ne volim, to ne bih ni radio. I znam da se igram ove igre. Ako je totako onda moram na sebe da preuzmem neku odgovornost. Ja volim to što ljudivole te moje uloge, i mogu vam reći da se dobro osjećam u toj koži.

            - Znači, s vaše strane to je samo prividno zajebancija, a usuštini je vrlo ozbiljna stvar i jedan izuzetan profesionalizam.

            - Tako mora da bude jer uprotivnom ne bi bilo ni te lakoće. Ta lakoća proizilazi izprofesionalizma. Prosto je nemoguće obrnuto raditi. Nemoguće je izpovršnosti praviti profesionalizam. Čovjek prvo mora znati da nešto uradi,a onda će iz toga proizaći lakoća. Međutim, kod mene jelakoća, u najvećoj mjeri, proizvod toga što ja nisam pritisnutkarijerom glumca, nisam iz egzistencijalnih razloga vezan za glumu. Ako sutra iprestanem da glumim, to za mene neće biti tragedija, a za ozbiljnog glumcaprekid karijere je ozbiljna tragedija. Manje finansijska, višeemotivno-duhovna, tragedija bića a ne pravnog lica, da tako kažem…

            - Čak i vi ste jednom kritikovali našu situaciju da se svakosvačim bavi, a ponajmanje onim što najbolje zna.

            - Ja tu nisam kritikovaologičan prelazak iz posla u posao, prelazak čiji je razlog unutrašnjapotreba, nego sam kritikovao običaj da ljudi iz viška lične, bolesne,pogrešne, ambicije počnu da rade neki posao za koji nisu. Ja ličnonisam pozivan od ljudi da glumim zato što sam ih išao za to moliti, što sam senudio. To je bio njihov poziv, njihova procjena da ja to mogu. Ja dubokocijenim ljude koji su talentovani na više frontova, ali kod nas je puno višeslučajeva da se ljudi iz neke ambicije, iz nekog lošeg motiva,opredjeljuju da rade ono za što nisu. I onda, sa zastrašujućomsigurnošću, lakoćom podlaca, ulaze u situacije kojima nisu dorasli.To se najbolje vidi u politici ili među raznim direktorima, upravnicimakoji na položaj dolaze političkom odlukom.

Skorojevićka, malograđanska osobina jeda se baviš onim poslom koji ne znaš da radiš. Takvi smo kakvi smo, ali cijeliovaj naš Balkan je takav. Nije to naš izum.

            -Pravite li granicu između pozorišta, televizije i filma?

            - Ne. Posao koji radim vežem za sebe.Navodeći sam sebi razloge zašto nešto radim, po sopstvenom iskustvu,među ličnim potrebama tražim logiku i neophodnost da se taj posaouradi... Moje iskustvo i moj kreativni magacin, odakle vadim te neophodnesastojke, ne poznaju tu vrstu razgraničenja, nego ja radeći bilo štaodrađujem psihoterapeutski dio, podsvjesno tražim svoj dio, razne traume,mladost i njene zagoneteke, sve to tražim da se nahranim i podmirim u tojkreativnoj igri. Zanatski, pravim razliku, ali suštinski, kao umjetnik,između ovih stvari ne pravim razliku. To su samo oblici izražavanja apunjenje je isto.

            -Kad god pričate o muzici, čini se da pričate o nečemu veomadragom u sebi i oko sebe?

            - Muzika je najiskreniji dio mene. Moram da vampriznam, kad god nešto napravim, neku muziku, ako išta vrijedi, ona nije došlaod mene, nego se tu pojavila kao Božiji dar, nešto što je van mene. Znači,nisam ja svojim moždanim naporima, mentalnim manipulacijama došao do djela.Mislim čak da sve što u suštini vrijedi je van naše kontrole. Bar mojeiskustvo je takvo. Sve što možemo da uradimo je da radimo, a onda je taj Radkao neko zvonce gore, kad dovoljno dugo ili naporno radite, zvrcne Bogu: “Bože, ja radim, daj mi malo kreativnognektara, molim ti se, pomozi”!

            Mislim da onaj ko misli da on stvara nešto, da je talenatnjegov, da je on zaslužan za ovo ili ono, taj je u dubokoj zabludi. Pogledajtevelike svjetske pokrete, velike svjetske ideje koje su se temeljile načovječijim snagama, prezirući, u isto vrijeme, Boga i njegovudobrotu i moć. Komunizam, plemenita ideja, pobila je više ljudi nego bilokakav rat ili nepogoda. U Rusiji, za vrijeme Staljina, oni su svaki dan imaliCunami… Staljin je svaki dan ubijao najbolje, najpoštenije, najumnije…

            - Kad čujete riječ gitara, na što vas asocira?

            - Gitara je moj osnovniinstrument. Sviram od sedme godine i od tada je nisam ispustio iz rukuJednostavno, to je moja potreba. Zato i mnogi ljudi muziku tumače kao mojnajiskreniji izraz, a i ja tako osjećam. Kad god sklopim nekoliko tonova,oni toliko liče na mene, toliko odražavaju moje stanje, misli, potrebe….Muzika, kao i slikarstvo, recimo, su čiste umjetnosti, bez posrednika, bezprovodnika. Postojisamo ruka i mozak, instrument i mozak, platno i ruka…nemaposrednika. Dok na filmu, u pozorištu, imate cijelisistem, ljude, postoji mogućnost da se ideja izvitoperi, promjeni… Ovdje je direktna veza između glave i platna, glave iinstrumenta. Niko između ne kvari tu proizvodnju.

            -Je li vaš muzički materijal “Mama, nemoj plakati” autobiografsko djelo?

            - To je, preciznije, moje prvodjelo, istina, plod mog višegodišnjeg rada i iskustva. Trenutnoradim i drugi CD koji je suštinski drugačiji. Možda i imajudodirnih tačaka, ali ovaj materijal je mnogosmireniji, nema psovki, nema razvratnosti, svih tih mladalačkih sokovakoji su bili na toj prvoj ploči… I sam njen radni naziv“U Luci” govori o mojoj potrebi da se smirim i progovorim drugim nekim jezikom.

            -Član ste i jednog internacionalnog udruženja gitarista?

            - To je jedna malaorganizacija hendikepiranih muzičara. Ja sam rođen sa četiriprsta, na desnoj ruci nemam malog prsta, a igrom slučaja kada sam bio uAmerici došao sam u dodir sa tim ljudima i tako postao njihov član.

            - Ima li vas u filmskoj muzici?

- Radio sam muziku za film “Normalni ljudi”. Inače primijenjena muzika, tj. pozorišnai filmska muzika me jako interesuju i to ću, nadam se, da radim malo višei češće. “Komuna” je objavila disk “Normalni ljudi”a trenutno me čeka jedan posao u Sloveniji, muzika za jedan kratki film.

- Budući da stei scenarista, dokle doseže vaša literarna ambicija?

            - Nemam još uvijek snagu da se bavimknjiževnošću. Mislim da sam još uvijek tanak za to.Za sada ostajem u vodama primijenjenog književnog rada, dramaturgije,scenarija... Primijenjena poezija koju koristim pravećimuziku, previše je lagana da se štampa. Ja inemam neku ambiciju da to uradim, tako da i ako ostanem primijenjenipisarčić neću to smatrati nekom tragičnom situacijom. Nakraju krajeva, mislim da se čovjek pisanju ne može ninaučiti – to imaš ili nemaš, kao i humor.

- Da nistemožda previše samokritični?

            - U kontekstu neke opšte,svemirske, etike nisam samokritičan. Ako gledate ovo smrdljivo doba irazne kvazi-pisce i samozvane intelektualce i njihove knjige, možda moja knjigane bi bila višak. LJudi imaju razne motive. Moj nije da budem uspješan, da meljudi prime u neke kružoke, književne krugove i udruženja. LJudi s kojima se jadružim i koje sam imao čast da upoznam su moj dokaz da ja ipak nešto moguuraditi. Ja, dakle, nemam potrebu da pišem da bi se mogao nazvati piscem, nemampotrebu da pravim muziku da se zovem muzičar. Ja tu potvrdu dobijam odljudi iz tog posla i meni je to dovoljno. Ne moram imati tu neku javnu potvrdu.

            - Da li vam likovno obrazovanje koje ste stekli pomaže u kreacijifilmskih uloga i režiranju, i gdje ste na tom planu stali?

            - Apsolutno mi pomaže. Jaigrom slučaja nisam upisao Likovnu akademiju. Razlog je taj što sam naprijemnom za režiju u Beogradu bio već ušao u uži krug, a u tom trenutku uSarajevu je počinjao prijemni za Likovnu akdemiju. Slikarstvo je jednaužasno ozbiljna stvar, traži kompletnog čovjeka, svih dvadeset ičetiri časa. Ja sam to znao i onog trenutka kada sam upisaoFDU, ostavio sam četku i olovku i ništa na tom planu nisam dalje radio.Dakle, nemam svoj štafelaj, nemam običaj da crtkam… Znam da je slikanjeborba na život i smrt, biti slikar je jedna opasnaživotna odluka.

            - Smeta livam ta svestranost?

            - Hristos je rekao: “Blagoonima siromašnima duhom”. Ja sam se više puta dobro zamislio nad tom izjavom.Mislim da bavljenje kreativnim poslom ako nije okrenuto ka Bogu i ako nijeprožeto bogougodnošću, ono nema vrijednost. To je moj konačnizaključak. Ja sam svoju karijeru počeo kao nevjernik, kao ateista. Ikao takav jedno vrijeme stvarao. Kasnije sam shvatio, uz Božiju pomoć, dabavljenje umjetnošću ima svrhu samo ako je upereno ka rješavanju problemaizmeđu ljudi i Boga. Sve ostalo je mlaćenje prazne slame. Može dabude umjetnost radi umjetnosti, umjetnost radi zabavljanja ljudi, ali kao takvaona ne može da opstane. Gola umjetnost, sama, bez Boga, po mom uvjerenju, nijeumjetnost, nego nadmena, uzaludna djelatnost, jadna i bezvrijedna. Može ovonekom da izgleda kao naivna priča, ali onaj ko Boga isključuje izkreativnog postupka, taj je u dubokoj zabludi.

Prije rođenja, da me je neko pitao da lihoćeš talente ili hoćeš da budeš bez njih, da imaš samo život imolitvu, ja bih izabrao ovo drugo, a ne talente. Ako je to put koji vodi kaBogu, i ako smo bliži Bogu bez talenata, ja bih izabrao taj put jer na krajukad se sve skupi talenti su korisni samo ako ih iskoristiš na tom putu premaBogu. Ali ako ih koristiš kao sredstvo za zaradu, kao sredstvo za zabavljanjeljudi, čak za sablažnjavanje ljudi, to je talenat koji nema svojeishodište i svoj cilj. \avolja rabota. Ja to dobro znam, bio sam majstor zasablažnjavanje, i ako išta znam, znam da tamo, među demonima, u Carstvulukavog, nema istine, samo strasti vitlaju ljudima. Ta umjetnost koja se hranistrastima i pohotom, plitka je i neobično glupava.  

- Je lionda i talenat obaveza?

            - Sigurno. Talenat je kaobrzo auto koje juri trista na sat pa kad sjedneš u njega nemaš baš uvijekkontrolu nad njim, kao ni nad sopstvenim životom. Talentovan čovjek lakoulazi u alkohol, drogu, samoubistvo, ludilo... Talenat često razara iznutra.Ako te darove uspiješ nekako da skupiš i okreneš prema Bogu, onda se talenatoplemeni i vrati ti se kao nepresušna snaga.

            - U Beogradu ste se izborili za svoje mjesto. Sada ste u Banjoj Luci.Evo, da uporedite ova dva naša, da kažemo, kulturna centra.

            - Razlika izmeđuBanje Luke i Beograda je ogromna, ali i začuđujuće mala,ponekad. Predvidljivo je ponašanje kulturne elite u Beogradu i u Banjoj Luci.Plašim se da grad Banja Luka mora poraditi na svom identitetu. Ovdje, u BanjojLuci, kulturna elita ima sve oblike provincijalne, zatvorene, učaurene,nedovoljno informisane i nedovoljno samokritične grupe.

S druge strane, kulturna elita u Beogradu ima sveosobine nadmene, isforsirane, umišljene grupe. Provincija nije broj stanovnikanego stanje duha i u tom pogledu i Beograd sečesto ponaša provincijski.

To stanje nije izmišljotina ovog vremena,nego poznato i od ranije, tako da pravila po kojima seigra ovdje i tamo su jasna, pa ko želi da se igra može. Jaimam neka svoja pravila ponašanja. Ne smatram se nekim kulturnim radnikom,kandidatom za neke funkcije i kulturne pozicije u ovom ilionom gradu. To je ipak namijenjeno onim ljudima koji imaju višak vremena amanjak svega ostalog, nudeći svoje usluge nekim ljudima, partijama,zalažući svoju ličnu slobodu i nezavisnost, traže neku kompenzaciju od društva i tako dolaze na neki položaj. Meni to ne treba, ja sam odavno oznađen i moj položaj je samo moj, nikone može da me zamjeni i da dođe na moje mjesto.

            -Jeste li u Banju Luku došli slučajno ili snamjerom?

            - Doša o sam da se suočim sa svojim gradom i sa svojom sudbinom. Svaka provincija netrpi uspješne ljude i radi na tome da čovjekastavi tamo gdje mu je i mjesto. To je možda dobro itako od prilike i treba da se ponaša, jer zamislite da ljudi dolaze iz velikihgradova u provincije i da počnu na sve strane sebe da se promovišu, damaltretiraju ljude koji tu žive na neki svoj način. kakavje takav je, njihov je. Provincija se na tajnačin brani od nadmenih povratnika koji bi da sole pamet, umišljenih gubitnika,lažova i Šćepana Malih. Ja tu provincijskusamoodbranu vidim kao jedan prirodan proces. To ne znači da je to uredu ali ne vidim da ježabokrečina problem. Za baru, žabokrečina je prirodno stanje.

            Međutim, neprirodnoje da ja pristanem da budem dio nečega čega nisam nikad bio. Niti sam bio dio nekog provincijskog prosjeka niti kvazielite.Dakle, ja ovdje u Banjoj Luci tražim mir. Tražim prijatelje sa kojima ćuda pokrenem neke procese.

            - Koji su vam planovi?

            - Postoji dug prema ovomgradu, prema zavičaju. E, taj dug želim da odradim. Pokušavam da pomognem,koliko mogu, da uradim ono što je do mene. I to ne vidim kao humanitarničin, nego ljudsku obavezu. Ne bih da govorim o stanju u kulturi, u kulturnim institucijama, jerbi se ovaj intervju pretvorio u jednu strašnu optužujuću tiradu, negohoću da kažem da postoji moja potreba da nešto uradim, postoje mladi ljudikojima to treba, a ja sam tu negdje između spreman da pokušam. To je moj cilj.

            - Otkadste ovdje je li se povećao ili umanjio optimizam?

            - Ja sam već došao sadovoljno pesimizma i sa dovoljno volje da ne reagujem na spoljne uticaje. Ali,to ne utiče na mene. Nisam ja ovdje da ispravljam krive Drine nego da okupim istomišljenike, braću po duhu.

            - Kakva je podrška?

            - Imam podršku “Oskar filma”i Vlade. Al’ ne one vlade već Vlade LJevara. Ima još nekoliko ljudi koju su tu, spremni da pomognu. I  to je to. Dovoljno.       

- Je li tonečiji strah da ćete mu ugroziti poziciju?

            - Ne znam koji su motivi,ali situacija je takva da ja ne očekujem ničiju pomoć. Mislim daoni nemaju strah za poziciju, jer su oni ionako svoj obraz stavili unovčanik i kao takvi, znaju, osjećaju da ih ja, iz pristojnosti,neću dirati a da oni, bez obraza i časti, mogu da urade razne ružnestvari. Spremni su na podle, zakulisne igre, tu su majstori, tako i čive,lažima hrane svoje familije, djecu šalju na škole, kupuju nekretnine,zapošljavaju rodbinu, sve na laž, prevaru i bepzbrazluk. Nekom rat, nekom brat.          

- Da ste uParizu ili Los Anđelesu, bili vam, takvom kakav ste, bilo lakše?

            - Evo jednog primjera. Jasam, devedesetih, napisao jednu pjesmicu “Haljinica boje lila”. To je narodnjakkoji je i u Banjoj Luci, na radiju i u mnogim kafićima slušan milion puta.Da sam tu pjesmu napisao u bilo kojoj zapadnoj zemlji, ja bih bio milioner.Samo jednu. Ne vapim ja za milionima, nego hoću da kažem da bih bioegzistencijalno obezbijeđen i mogao bih nesmetano da radim i uložim tepare u neke mlade ljude, pametne i talentovane.

            - Imate li objašnjenje zašto nam tako loše ide na svim poljima, pa i ukulturi?

            - Zamislite “Čelzi” izamislite da sad Roman Abramovič ovaj aktuelni prvi tim stavi na klupu jermu se ne sviđa frizura desnog beka i dovede, recimo,“Čukarički-Stankom”. To kod nas rade, u svim strukturama, na svimpoljima, svakodnevno. Negativna selekcija nam je ostala od komunizma i još jenismo odbacili.

             -Čini se da u politici isključivo pronalazite likove kojima se trebaismijavati. Jeste li u toj oblasti izabrali stranu?

            - Nisampolitiččki aktivan, ali ako već moram da kažem neštoodređeno, onda kažem da je moja politička baza u nekomdemokratsko-nacionalnom korpusu. Ja nacionalizam shvatam kao sposobnost da krozkritiku svog naroda, kroz jednu tešku, žestoku kritiku naciona kojem pripadate,ne padajući u sentiment, obračunate se sa onim lošim u svome narodu ada pri tome, opet, ostanete svim svojim bićem dio tog naroda. Ne znam dali sam bio jasan... Našem narodu su najveću štetu nanijeli konvertiti,preletači iz komunista u nacionaliste i takvi obično ne znaju ništani o sebi ni o narodu kome pripadaju. Političari su uglavnom komični, ali još više tragični posvoj narod. Istina, narod ima vlast kakvu zaslužuje, ali naš narod je previšepropatio da bi mogao racionalno da razmišlja. Strah i konfuzija u narodu supreveliki da bi mogao demokratski da razmišlja pa da kaže, evo ovi su pametni injih hoću. Strah diktira političke odluke.

            - Crni Gruja?

            - Mislim da je to jednaloša serija. Ništa ne valja, ali imala je nekih svojih svijetlih trenutaka.Drugi dio je prava katastrofa.

            - Brine li vas što nas neće u “evropske integracije”?

            - To su takve budalaštineda ja o tome nemam vremena ni da razmišljam. To s nama nema ama baš nikakveveze. Mi ćemo uvijek biti njihova moneta za potkusurivanje, prostor zaneku njihovu zajebanciju i obračune. Kada oni odluče tada će nasuzeti, a ne kada mi to hoćemo da se desi. Ta priča nam je bez vezenametnuta. Mi treba da stvari ovdje postavljamo onakve kakve nama trebaju, dase popravljamo radi nas, a ne radi njih, pa ako im se svidimo, tu smo. Oni se namanikad neće svidjeti, u to sam siguran. NJihova politika, ne mislim na običan svijet… Ljudi su svuda isti…

            - Je liteško napraviti dobru stvar u umjetnosti, recimo film, i da li se to uopšteisplati?

- Uvijek je isplatnije napraviti dobru nego lošustvar. Bilo da je riječ o cipelama ili o filmu koji je jako skupaigračka. Za svaki posao, da bi tekao uspješno treba da postoji sistem.Kulturna pozicija Republike Srpske ili BiH ne može biti jaka ako nemasistemskih zakona. Ovdje, generalno, nema vizionara, ljudi koji su kaoKočić, bili spremni da život daju za sopstveni narod. Mi odavnonemamo Kočića i to je naša tragedija. Nemamo ni Dučića.Nemamo ni Šantića. A koga imamo? Sjetite se koga imamo? Političarei njihove sluge. Činovnike… Pa, zar neko odnjih misli da će istorija pamtiti njihova imena? Da ćeoni zamjeniti nekog u čitankama, oni kojima se sto trese kad se potpisuju,a olovka se tri puta lomi…Narod koji ne ulaže u kulturu je kratkovid narod. Nama se zapalioHilandar… Teži udarac nije mogao da nas stigne. Šta još treba da se desi, pa dase ljudi osvjeste? Sveovo oko nas liči na: Selo gori a baba sečešlja…

 

 

Za antrifileje

                                                Kafana

            Kafane naovim našim prostorima imaju neku ulogu institucija. Bilo jeneophodno posjećivati ih da bi čovjek upoznao neke ljudskeveličine. Moja sreća je ta što sam bio u kontaktu s nekimvelikim ljudima, od njih dosta pametnih stvaričuo, ponešto i naučio. Nažalost, mnoge majstore kafana poput Paje Vuisića,Zokija Radmilovića, Mihiza i drugih nisam imao sreću upoznati jer suotišli prije nego što sam ja došao u Beograd ili nekako tih prvih godina doknisam još upoznao sredinu. Mnogo mi je žao što se nisam bar malo za njihzakačio.

Vrijeme se mijenja, as njim i običaji. Pomalo se taj kafanski način druženja gubi, ali jedan krug ljudi to i dalje održava. Moram priznati da mi jedoktor zabranio da pijem tako da ja više ne idem u kafane.

 

Mi nismo anđeli (2)

            - Mislim da je toodličan film koji je Srđan napravio, ali se nadam da će on udogledno vrijeme  da se oproba u nekimozbiljnijim, ličnijim, stvarima. Ovo nije njegov krajnji umjetničkidomet i ovakve filmove on radi lijevom rukom, njega tek čeka posao i nadamse da ćemo sarađivati…

                                               

Borislav MAKSIMOVIĆ

                      

   

 
> o ÄŤelincu
> vijesti
> ÄŤelinaÄŤke novine
> galerija
> posjetioci
> linkovi
> usluge
> impressum
 
politika privatnosti |oglašavajte se sa nama
Copyright © Celinac.ORG, ÄŚelinac 1999 - 2010. Sva prava zadrĹľana. Zabranjena je reprodukcija u cjelini i u djelovima bez dozvole.